Dal je zbog retrogradnog Merkura ili prolećnog umora, tek ovih dana nisam baš u vinklu. Skoro svaki dan neki novi izazov koji preti da naruši moju slabašnu i lelujavu samodisciplinu kada je u pitanju vežbanje i ishrana. Pri tom je praznik pa svako druženje sa porodicom ili prijateljima može biti potencijalno iskušenje, jer je trpeza za praznik uvek puna a moja volja nestabilna.
Sinoć je jedna lagodna šetnja u kraju lako mogla da se završi kao „Rat Rouzovih“ – film iz 1989. godine sa Ketlin Tarner i Majklom Daglasom u glavnim ulogama, u kome mnogo toga poučnog i istinitog možete naučiti o braku. Naime, moj dragi suprug je predložio da svratimo u obližnju piceriju i popijemo kafu, on bi možda i pivo. Naivno sam pristala. U piceriji gužva, svi slatko jedu, u uglu jedna porodica slavi rođendan, mirisi kaprićoza, meksikana i ostalih đakonija izmešali se u vazduhu. Kako smo seli, konobarica stiže, ja naručujem kafu a njemu se oči cakle, pita me umiljato: „Hoćemo nešto da jedemo?“. Čuj, hoćemo nešto da jedemo – pa ja danima jedem samo povrće i ribu, eventualno piletinu, trudim se svim snagama da uvedem nov režim ishrane, a on me pita koju ću picu da naručim. Pa neću nijednu!!! Nema u piceriji ni Cezar salate ni hrono musake sa belancima, samo gurmanske pice.
On ipak naručuje, najveću moguću, sa kulenom i ljutom paprikom, mislim da se zove mexikana. Sabotira, namerno sabotira!!! Stiže pica – junak trpi, oči gladne gledaju! Pojeo je celu picu sam. Gledam ga dok jede i namerno mu duvam dim o cigarete u lice, znam da ga to nervira. Ništa on, ždere i dalje, i još me povremeno nudi da uzmem malo. Uporan! Setim se u momentu jednog saveta (ne znam ko je autor) da ako želiš da zadržiš muškarca – „nahrani životinju“. Smešno mi, jer scena koja se odvija ispred mene upravo bi tako mogla da se zove, mada u ovom kontekstu ima pežorativno značenje . Rasprava je usledila po izlasku ali epiloga nije bilo. Moj zaključak je bio da namerno sabotira moje pokušaje da promenim navike u ishrani, a njegov, da ne razume šta ima loše u tome što je sa ženom u restoranu hteo da jede. Muškarci i žene – dva sveta.
Vežbanje mi ide dobro, ali povremeno imam krizu. Nisam propustila nijedan trening mada mi s vremena na vreme sve to teško pada. Nije lako menjati navike iz korena, ali nije ni nemoguće. Zaradila sam upalu zadnje lože, dva dana nisam mogla da se sagnem pertle da zavežem, ali sad je već bolje. Pročitala sam negde da je organizmu potrebno oko 133 dana da se navikne na vežbanje. To je nešto više od četiri meseca. Prvi mesec sam izgurala – nastavljam dalje.
Tanja Njegomir
